Zakon o sprečavanju nasilja u porodici već mesecima izaziva različite komentare, pre svega zbog lošeg tumačenja njegovih odredbi. Pritom se gubi iz vida zašto je zapravo usvojen, zašto je bio neophodan i na šta bi trebalo da utiče.
Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, usvojen u novembru 2016. godine, uveo je hitne mere zaštite, obavezu prijavljivanja nasilja, procenu bezbednosnih rizika, specijalizaciju nadležnih profesionalaca, obaveznu koordinaciju i saradnju službi, uspostavljanje jedinstvene i centralne (elektronske) evidencije podataka o nasilju u porodici, kao i kaznene odredbe (disciplinske i prekršajne) u slučaju neprimenjivanja ili opstruiranja primene zakona. Svojim rešenjima zakon je trebalo da ispuni standarde koje je postavila Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, koju je Srbija ratifikovala krajem 2013. godine.
HITNE MERE ZAŠTITE
U slučajevima kada postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici, Zakon daje ovlašćenje nadležnom policijskom službeniku da izda naređenje kojim izriče hitnu meru mogućem učiniocu nasilja. Procena rizika je obavezna da bi se utvrdilo da li su hitne mere odgovarajuća intervencija. Može se izreći mera privremenog udaljenja učinioca iz stana i mera privremene zabrane učiniocu nasilja da kontaktira žrtvu i prilazi joj. Uvek se izriču obe mere, osim ukoliko učinilac i žrtva ne žive u istom stanu (kada se izriče samo zabrana kontaktiranja). Ove mere traju 48 sati, a važe čak i ako učinilac odbije prijem naređenja, i na njih se ne može izjaviti žalba.
Specijalizovani zamenik javnog tužioca može da predloži sudu produženje hitnih mera zaštite na 30 dana, o čemu sud odlučuje u roku od 24 sata, bez prisustva žrtve i učinioca. Protiv rešenja suda može se podneti žalba, koja ne odlaže izvršenje odluke. Kršenje ovih mera predstavlja prekršaj za koji je predviđena kazna zatvora do 60 dana, sa mogućnošću vođenja postupka po skraćenoj proceduri. Zakon je propisao disciplinsku odgovornost za tužioce i sudije koji ne postupaju u skladu sa predviđenim rokovima.
PRIJAVA, KOORDINACIJA I SARADNJA
Zakon propisuje da svako mora, bez odlaganja, da prijavi policiji ili javnom tužilaštvu saznanje ili sumnju da se u njegovom okruženju dešava nasilje ili postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici. Takođe, svi nadležni državni organi su dužni da u okviru svojih redovnih poslova prepoznaju nasilje u porodici ili opasnost od njega. Saradnja između nadležnih organa se odvija preko lica određenih za vezu (koja su dužna da svakodnevno razmenjuju obaveštenja i podatke) i grupe za koordinaciju i saradnju (koje se obrazuju na području svakog osnovnog javnog tužilaštva, a čine je imenovani predstavnici tužilaštva, policije i centra za socijalni rad).
Grupa se sastaje najmanje jednom u 15 dana i razmatra svaki slučaj nasilja koji nije okončan sudskom odlukom. Sastancima mogu da prisustvuju i žrtva nasilja, a po pozivu i druge relevantne službe i organizacije. Na sastanku se izrađuje individualni plan zaštite i podrške žrtvi (navode se konkretne aktivnostima, izvršioci i rokovi, a uključen je i plan praćenja i procene efekata).
SPECIJALIZOVANA OBUKA I EVIDENCIJA PODATAKA
Zakon je propisao da su nadležni policijski službenici, javni tužioci i zamenici, kao i sudije koje primenjuju ovaj zakon dužni da završe specijalizovanu obuku. Propisano je koji podaci o nasilju u porodici se vode u nadležnim državnim organima. Centralna elektronska evidencija treba da omogući nadležnom zameniku javnog tužioca da pristupi svim podacima, što bi trebalo da olakša donošenje odluka, ali i praćenje efekata primene zakona.
PRAĆENJE PRIMENE ZAKONA I KAZNENE ODREDBE
Zakonom je predviđeno formiranje Saveta za suzbijanje nasilja u porodici kako bi se pratila njegova primena i poboljšali koordinacija i delotvornost prilikom zaštite žrtava. Novčanom kaznom (od 50.000 do 150.000 dinara) kažnjava se za prekršaj odgovorno lice u državnom organu i ustanovi koje ne prijavi ili ne reaguje ili opstruira prijavljivanje ili reagovanje na svako saznanje o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega.
Da bi se ispunile zakonom predviđene obaveze, njegova primena je odložena za šest meseci. U tom periodu određeni pokazatelji su upućivali na moguće teškoće u primeni Zakona. Na primer, nije predviđena multisektorska obuka, u policiji je obučen mali broj izvršilaca (oko 450 službenika za celu Srbiju), centri za socijalni rad nisu imali nikakvu obuku niti instrukciju, podzakonski akti (obrasci i pravilnici) izrađeni su u poslednjem momentu, a propisana evidencija podataka nije uspostavljena do početka primene zakona. Takođe, čini se da je Savet za suzbijanje nasilja u porodici nedovoljan mehanizam za praćenje i kontrolu operativnog nivoa aktivnosti.
PRVI REZULTATI
Autonomni ženski centar je odlučio da nezavisno i redovno (na mesečnom nivou) prati primenu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i da svoja zapažanja i predloge dostavlja Savetu za suzbijanje nasilja u porodici i stavlja na uvid javnost. Informacije o primeni Zakona dobijene su od Republičkog javnog tužilaštva i Ministarstva unutrašnjih poslova, dok je Ministarstvo zaduženo za socijalnu politiku dostavilo obaveštenje da ne prikuplja propisane podatke.
Na osnovu izveštaja iz juna i iz jula 2017, možemo zaključiti da je primena Zakona o sprečavanju nasilja u porodici uspešno započela. U prva dva meseca izrečen je značajan broj hitnih i produženih hitnih mera zaštite u odnosu na broj razmatranih slučajeva nasilja u porodici. (Grafikon 1) Ipak, prikaz nije sasvim pouzdan zbog toga što je ostalo nejasno da li su sva osnovna javna tužilaštva dostavila podatke, ali i zbog načina na koji MUP broji hitne mere.
Takođe, održan je i značajan broj sastanaka grupa za koordinaciju i saradnju, ali je iz podataka vidljivo da nisu sva osnovna javna tužilaštva ispunila zakonsku obavezu. Na ovim sastancima je izrađen i određeni broj individualnih planova zaštite i podrške žrtvama, ali, po našem mišljenju, ovaj broj je nedovoljan (Grafikon 2).
Međutim, podaci govore o velikim razlikama između različitih područja u Srbiji u odnosu na broj prijavljenih i/ili razmatranih slučajeva nasilja. Osim toga, broj predloga za produženje hitnih mera značajno varira – u rasponu od 5 do 100 procenata kod razmatranih slučajeva nasilja. To potvrđuje da je primena zakona (prepoznavanje nasilja i zaštita žrtava) neujednačena na teritoriji cele države i na tom problemu mora da se radi.
Brojevi ukazuju (ali je nemoguće bez dodatne analize utvrditi) da su hitne mere u nekim slučajevima izricane i žrtvama nasilja (zbog neznanja o pojavi i njenoj dinamici), što bi bilo destimulišuća i potencijalno opasna praksa. Nemamo ni informacije o tome da li su žrtve nasilja bile uključene u izradu individualnih planova zaštite i podrške, niti da li su druge službe bile pozivane na sastanke posvećene planiranju, a ni podatke o kvalitetu planova u odnosu na princip bezbednosti žrtve.
Bilo bi važno povezati podatke o primeni hitnih mera, koji predstavljaju jednu od mogućnosti za prevenciju nasilja, sa podacima o drugim intervencijama, pre svega sa porodičnopravnom i krivičnopravnom zaštitom od nasilja u porodici. Zašto je ovo važno? Na primer, izrazito je mali broj podnetih tužbi za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici po službenoj dužnosti kao dugoročnijeg vida preventivne zaštite žrtava (u junu ih je bilo samo devet, a u julu tek 15), što nikako ne ohrabruje. Takođe, bilo bi važno analizirati koje usluge podrške se nude žrtvama i kakve efekte one imaju na zaustavljanje nasilja, sprečavanje njegovog ponavljanja i oporavak žrtve.
Konačno, za praćenje efekata zakona nužno je da bude izrađena i uspostavljena elektronska evidencija podataka o slučajevima nasilja u porodici, koja bi morala da sadrži podatke o polu, vrstama nasilja i odnosu između žrtve i učinioca. Takođe, Savet za suzbijanje nasilja u porodici bi morao u ranoj fazi primene zakona da utvrdi da li postoje propusti u postupanju nadležnih službi, šta su uzroci tih propusta i da pripremi dodatna uputstva i podršku za nadležne službe. Nemamo informacije o tome da li su utvrđeni slučajevi neprimenjivanja ili opstruiranja primene Zakona. AŽC je ukazao na moguće propuste, a na Savetu je da osigura efikasan mehanizam nadzora primene novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.
